Ba­nja­lu­ča­nin Želj­ko Vi­še­kru­na pa­si­o­ni­ra­ni je ri­bo­lo­vac, ko­ji sva­ki slo­bod­ni tre­nu­tak ko­ri­sti da iza­đe na vo­du sa ri­bar­skim šta­pom, ka­ko na ri­je­ku, ta­ko i po­red mo­ra. Ovih da­na sa su­pru­gom Na­ta­šom i ćer­kom Mi­li­com bo­ra­vi na od­mo­ru u Bo­ki ko­tor­skoj. Od 1996. go­di­ne do­la­zio je sa nji­ma i sin Bo­ris (sa­da po­ro­dič­ni čo­vjek), te su pre­šli de­sti­na­ci­je od Iga­la do Bi­je­le, za­tim u Mo­rinj i Do­bro­tu, a oda­tle su do­šli u Pr­čanj. Raz­o­ča­ran je što u Bo­ki ri­be ima sve ma­nje, a sport­ski ri­bo­lov je do­dat­na atrak­ci­ja i raz­log vi­še da do­đe na mo­re.
-Iz­ne­na­dio sam se da ove go­di­ne ri­be ne­ma, je­dva sam uhva­tio ne­ke ma­nje ri­be – ci­po­le, špa­ri­će, ja­ko sit­ne. Pro­šle go­di­ne u Do­bro­ti sam za jed­no ju­tro ulo­vio če­ti­ri ora­de i tri ci­po­la, par krup­nih ko­ma­da u Ko­to­ru, bio sam za­do­vo­ljan. A ju­če sam ob­i­šao i Ko­tor i Do­bro­tu (ta­mo mi se ot­ka­či­la jed­na krup­ni­ja ri­ba), ni­jed­ne ri­be ne­ma u Ko­to­ru. U iz­vo­ru Gur­dić ra­ni­jih go­di­na bi­la su ja­ta ci­po­la, ali ove go­di­ne ne­ma, ne znam za­što - ka­že Želj­ko.
Član je Udru­že­nja sport­skih ri­bo­lo­va­ca Ba­nja Lu­ke, a ri­je­ke Vr­bas i Vr­ba­nja omi­lje­na su mje­sta za ri­bo­lov nje­mu i nje­go­vim pri­ja­te­lji­ma. Ne­ka­da dav­no je sa svo­jom eki­pom osvo­jio dru­go mje­sto na ri­bar­skom tak­mi­če­nju u Za­gre­bu.
- Za­vo­lio sam ri­bo­lov uz oca, ko­ji me je vo­dio sa so­bom na Vr­bas još kao sed­mo­go­di­šnjeg dje­ča­ka. Bio je ve­li­ki maj­stor za ulo­vi­ti ri­bu i ja sam uz nje­ga sa 15 go­di­na po­stao vješt pe­ca­roš, a sa 25 sam pre­va­zi­šao i nje­ga. Što se tiče rječ­ne ri­be mo­gu se po­hva­li­ti pro­fe­si­o­nal­nim vje­šti­na­ma. Alat mi je kla­sič­na udi­ca (de­set­ka), naj­lon de­blji­ne 0,12, naj­vi­še 0,16, kao pod­vez, a glav­ni 0,20. Za ma­mac ko­ri­stom hljeb, gnje­čim ga i ba­cam tvr­de lop­ti­ce, uz­vod­no od mje­sta ulo­va - ka­že Vi­še­kru­na.
Kao vr­sni maj­stor – za­na­tli­ja, na­pra­vio je ma­mac-ros­faj­nu ri­bi­ci od inok­sa, sa ko­jom je ulo­vio jed­nu gra­blji­vi­cu i ona ga če­ka u za­mr­zi­va­ču kod ku­će. Ra­do se sje­ća ulo­va na Sa­vi, ko­ja je oko 50 ki­lo­me­ta­ra uda­lje­na od Ba­nja Lu­ke, gdje sa dru­štvom naj­vi­še lo­ve ško­ba­lje, plo­di­cu, mre­nu, je­za, bu­co­va, so­ma, ša­ra­na, štu­ku, smu­đa...Njih lo­ve ma­nje, jer tra­že vi­še vre­me­na i tru­da, da se po­red ri­je­ke pro­ve­de dva-tri da­na i no­ći, da se ba­ca ma­mac i za­ba­cu­je udi­ca. Naj­ve­ći pri­mje­rak ko­ji je ulo­vio bio je som od 5 900 gra­ma, a naj­broj­ni­ji ulov je bio kad je u Ora­ho­vu po­vi­še Gra­di­ške uhva­tio 97 ško­ba­lja, pre­ko 30 ki­lo­gra­ma, kao i 66 plo­di­ca (pre­ko 22 ki­lo­gra­ma) u No­vom Gra­du na Uni.
- Kod nas su bra­ne naj­ve­ći pro­blem. One pu­šta­ju i za­tva­ra­ju vo­du, vo­do­staj osci­li­ra, a to re­me­ti ži­vot ri­be, te mi ni­smo u sta­nju da na Vr­ba­su uhva­ti­mo ma­lo vi­še ri­be, ne­go če­ka­mo da vo­da opad­ne u po­la de­set, pa da bi mi lo­vi­li do je­dan sat, on­da po­no­vo pu­šta­ju bra­nu. To su ve­li­ke osci­la­ci­je i ri­ba on­da pre­sta­ne da ra­di. Una, Sa­na, Sa­va, ko­je ne mi­je­nja­ju vo­do­sta­j, ne­ma­ju bra­ne, one su uvi­jek ide­al­ne za ri­bo­lov - ka­že Želj­ko. M.D.P.